Profesor na štiklama

Kako nastaje pozorišni kostim

 Kada se zateknete udubljeni u radnju nekog romana i do detalja zamišljate kako je svaki lik ne samo obučen, već kako odeća koju nosi utiče na dramske situacije i likove sa kojim dolazi u dodir, možete biti sigurni da je u vama začet barem mali delić kostimografskog razmišljanja, a ono o čemu razmišljate zove se dramaturgija kostima.                                                              To je početak igre i početak pričanja priče. Zatim krećete da se bavite time šta je ideja reditelja, koliko je ona blizu vašem senzibilitetu, gde ćete se sresti i kako razumeti. Uz scenografa, ovaj tim od tri autora stvara osnovu predstave, kako bi, kada glumci stupe na scenu, već imali platformu na kojoj će moći da grade svoje kreacije.                                                                      Ovim je tema tek načeta, jer pravi posao za kostimografa dolazi tek onda kad prve čitajuće probe prođu. Kada svoju likovnu viziju ukrsti sa likom, glasom i senzibilitetom glumca, tek tada dizajner kostima počinje da stvara.                                                                                                                                                                                                                                                            Na Fakultetu primenjenih umetnosti studira se pet godina kako bi se dobilo zvanje mastera kostimografije. Tokom tog perioda bavite se crtanjem, slikanjem, istorijom umetnosti, istorijom odevanja, istorijom enterijera, perspektivom, nacrtnom geometrijom, teorijom forme, psihologijom, pedagogijom, istorijom pozorišta, scenografijom, modelarstvom i na kraju dizajnom kostima, koji podrazumava sem crtačkog i znanje o materijalima, formama, žanrovima …                                                                                                                                                                 Sve je to arhiva koju nosite u sećanju i na koju se pozivate svaki put kada nastaje nova predstava. I bez obzira na sva prethodna znanja, svaka predstava zahteva novo istraživanje. Rad na svakom sledećem projektu je novi život za sve koji su se oko njega okupili. Srećete se sa mnogim saradnicima po prvi put, upoznajete se, usklađujete energije, radujete se napretku, smejete, ponekad žučno raspravljate, ali je sve to prvi put i poslednji, jer je sledeća predstava novi susret i nova porodica.
Kada su proces promišljanja i skice finalizovani, osnova rada na kostimu postaje kretanje. Potraga za materijalima, obilazak radionica, komponentistika i sitna rekvizita, kilometri i sati u pokretu. Ali, ništa ne može da se meri sa uzbuđenjem kada nađete baš adekvatan oblik rama za naočare, ili pravi ton i strukturu materijala, koji ste zamislili kako bi vaš lik iz mašte mogao da oživi na sceni. Ponekad, ma kako to čudno zvučalo svima oko vas, poželite da viknete od sreće. Jer, onoliko noći ste se budili sa idejama koje naviru i morali brzo da ih skicirate ili pribeležite i baš ta slika koja vas je proganjala iz noći u dan, dok hodate, pričate sa prijateljima, živite, odjednom se materijalizovala pred vama i vi možete da okončate svoj pohod.             I na kraju kada je sve gotovo, kada predstava za sve ostale počinje da živi, za vas je gotova. Skoro uvek nakon premijere osetite blagu setu što ste deo sebe ostavili u delu koje je sada vlasništvo glumaca i publike, jer neminovno je da vreme, snovi, stremljenja i energija koju svi mi na putu do realizacije nekog dela pohranimo u njegovo nastajanje, ipak zauvek ostaju utkani u njegovu strukturu.
​
Tekst nastao kao plod rada na kostimima za predstavu Ljubav u Savamali, Zvezdara teatra, novembar 2018.
​zvezdarateatar.rs/blog/lidija-jovanovic-kako-nastaje-kostim/?lng=lat